Ispovesti

Kad smo već u fazi razotkrivanja, mogla bih da ispričam nešto "u skladu sa svojim likom", kako bi rekli moji frpovci (ko ne razume, jebi ga, mnogo bi trajalo objašnjavanje...).

Celih prvih šest godina svog seksualnog života nisam doživela orgazam. Oni prvi trapavi počeci nisu ni pomena vredni. Posle sam počela da se brinem. Valjda sam zbog toga i bila u tripu da nešto nije u redu sa mnom. Nijedan mi nije odgovarao, ni jednom nisam mogla ja da valjam takva. Fuck, trudila sam se. Ne dovoljno, očigledno. Sama sam mogla, to sve mi "naučimo", ali nikako da to ponovim i u dvoje. Zaljubljena, nezaljubljena, nije bilo razlike. Da li su oni bili pogrešni, ili sam ja bila nesposobna, ne znam.
Jedan se baš trudio da mi to uspe. Imao je "samo jednu" manu: bio je neviđeni egoista, uprkos ljubavnom umeću. Ja sam ga volela, on je voleo sebe. Kako on da ne zadovolji ženu? Svašta. Nije je zadovoljio.

Već sam bila rezignirana; još sam pride čitala po kretenskim ženskim časopisima da ne znam koliki procenti žena imaju isti taj problem. Još malo pa pomirena sa sudbinom.

Hvatala sam sebe kako zavidim drugaricama kojima je sve to bilo sasvim normalno. Ona mi priča kako se kresnula sa tipom koga je upoznala na žurci, i bilo je eksplozivno dobro, ali ne tako dobro kako sa njenim bivšim dečkom, i sigurno daleko lepše nego sa onim Saletom koga je smuvala na moru.. i tako... Ja poredim jednog koga sam baš prilično volela, ali je bio lousy lover, i nesrećnog "pilota" kome sam odglumila, i onog koga sam šutnula da se ne bih zaljubila, i onog sa velikim, i onog sa velikom željom da me kresne kad god stigne, i onog baš doobrog. U čemu dobrog? To što je umeo da promeni deset poza za pola sata, sve u svrhu pokušaja zadovoljavanja "nezadovoljene" i bio vrlo vešt u kunilungusu, nije bilo ono što mi treba, obviously.

I onda smo se desili ON i ja. Ono što je nas nosilo, nije bila želja za zadovoljstvom, već za potpunim sjedinjavanjem. I tako se bez bilo kakvih posebnih ljubavnih tehnika dogodilo ono što nikakav trud ranije nije mogao da postigne. Sad sve to izgleda tako prirodno: desi se često, ne može baš uvek, bude lepo, bude moćno, bude i fantastično. Desi se za dva minuta, desi se za pola sata, ne desi se. I ako i na samom početku, tako je i posle devet godina: ne želimo mi samo da bude lepo, mi se stapamo.