Median

Moj dragi matrix prijatelj je pokrenuo temu koja me je podstakla na razmišljanje. Mediokriteti, "zlatni" prosek, sredina, median.
Da li sam dovoljno izašla iz tog proseka? Šta meni uopšte znači reč "mediokritet"?

Nedvojbeno sam posebna, ispaljujem kao iz topa. A zašto? Zato što razmišljam i borim se.
Zašto su neki ljudi mediokriteti? Zato što ne uključuju svoj mozak, već koriste nametnute šablone i automatski odgovaraju na potsticaje kao da su uslovljeni.

Gledano spolja, ne izgledam drastično drugačije: udata, imam dete, posao, živim u kući u predgrađu, pomažemo i jednim i drugim roditeljima, "žrtvama tranzicije", imam bar 8-10 kilograma više nego što bih želela, imam povremene napade nervoze... ličim, jel'da? Ali nije isto...

Znam neke ušančene, čiji brakovi ili veze samo blago podsećaju na život. Zajedno su, a kao da žive u paralelnim svetovima. Kresnu se tu i tamo, radi reda. Mesecima se ne dotaknu! Ne izlaze zajedno nikada. U stvari, ne izlaze uopšte ni odvojeno. Idu na rođendane i slave. Ako baš moraju... Ako imaju decu, koriste ih kao izgovor za nemanje vremena. TO je median koga se ja užasavam. Previše ih je. I svi su mi takvi odavno manje dragi nego nekada.

Ja svoj život bojim, oslikavam emocijama, ljudima, ne predajem ga na milost i nemilost dosadi. Kad nam je dosadno, mi uzmemo dete za ruku i zapalimo negde. Skačemo po parku. Brčkamo prste na Adi i bacamo kamenčiće. Idemo svi zajedno na taljatele u Tragu, ili kod Lokija na leskovačku. Pevamo uglas "Hold the line" iako ni jedno od nas troje nije ni prošlo pored sluha. Dogovaramo se šta će ko od nas da radi kad dobijemo bebu. I koliko ćemo da je golicamo, i ljubimo...

Ili damo dete babama i dedama za vikend i provodimo ga goli i zadihani, i tako opušteni...
I igramo se.
I idemo sa prijateljima koji još nisu podlegli proseku na pet dana u inostranstvo da upoznamo slične takve lude kao što smo mi.

Opasan je taj prosek. I treba ga se plašiti, i treba se boriti. Ne preti nam "opasnost" da će svi postati posebni. Sila entropije je jaka. Ali ne može baš sve nas da pobedi.
I kroz matrix se borimo protiv entropije.

Ispovesti

Kad smo već u fazi razotkrivanja, mogla bih da ispričam nešto "u skladu sa svojim likom", kako bi rekli moji frpovci (ko ne razume, jebi ga, mnogo bi trajalo objašnjavanje...).

Celih prvih šest godina svog seksualnog života nisam doživela orgazam. Oni prvi trapavi počeci nisu ni pomena vredni. Posle sam počela da se brinem. Valjda sam zbog toga i bila u tripu da nešto nije u redu sa mnom. Nijedan mi nije odgovarao, ni jednom nisam mogla ja da valjam takva. Fuck, trudila sam se. Ne dovoljno, očigledno. Sama sam mogla, to sve mi "naučimo", ali nikako da to ponovim i u dvoje. Zaljubljena, nezaljubljena, nije bilo razlike. Da li su oni bili pogrešni, ili sam ja bila nesposobna, ne znam.
Jedan se baš trudio da mi to uspe. Imao je "samo jednu" manu: bio je neviđeni egoista, uprkos ljubavnom umeću. Ja sam ga volela, on je voleo sebe. Kako on da ne zadovolji ženu? Svašta. Nije je zadovoljio.

Već sam bila rezignirana; još sam pride čitala po kretenskim ženskim časopisima da ne znam koliki procenti žena imaju isti taj problem. Još malo pa pomirena sa sudbinom.

Hvatala sam sebe kako zavidim drugaricama kojima je sve to bilo sasvim normalno. Ona mi priča kako se kresnula sa tipom koga je upoznala na žurci, i bilo je eksplozivno dobro, ali ne tako dobro kako sa njenim bivšim dečkom, i sigurno daleko lepše nego sa onim Saletom koga je smuvala na moru.. i tako... Ja poredim jednog koga sam baš prilično volela, ali je bio lousy lover, i nesrećnog "pilota" kome sam odglumila, i onog koga sam šutnula da se ne bih zaljubila, i onog sa velikim, i onog sa velikom željom da me kresne kad god stigne, i onog baš doobrog. U čemu dobrog? To što je umeo da promeni deset poza za pola sata, sve u svrhu pokušaja zadovoljavanja "nezadovoljene" i bio vrlo vešt u kunilungusu, nije bilo ono što mi treba, obviously.

I onda smo se desili ON i ja. Ono što je nas nosilo, nije bila želja za zadovoljstvom, već za potpunim sjedinjavanjem. I tako se bez bilo kakvih posebnih ljubavnih tehnika dogodilo ono što nikakav trud ranije nije mogao da postigne. Sad sve to izgleda tako prirodno: desi se često, ne može baš uvek, bude lepo, bude moćno, bude i fantastično. Desi se za dva minuta, desi se za pola sata, ne desi se. I ako i na samom početku, tako je i posle devet godina: ne želimo mi samo da bude lepo, mi se stapamo.

Preuzimam štafetu

1. U šestom osnovne sam naprasno zamrzela svoje inače prilično lepo ime, te sam rešila da sebi, bar u svrhu potpisivanja po klupama, rančevima, sveskama, i sl. smisilim novo, i izabrala sam Teodora, skraćeno Tea. Tea! Čoveče.... Šta mi je samo to trebalo.... Srećom, brzo me prošlo. Valjda sam uzaludno pokušavala da pobegnem od debilnog nadimka koji sam mrzela otkako sam progovorila, a koji od pre izvesnog broja godina rabi i jedna "sa integritetom" (nisam ja to rekla, majke mi; vidi u Vešeraju) o kojoj svi pričaju ovih dana. Zato je moje dete dobilo divno ime, koje nema debilne nadimke:)
2. U osmom osnovne, u sred manije grupnog bežanja sa časova, ja nisam smela da bežim! Bila sam, priznajem, pičkica, plašila sam se reakcije roditelja. Ovo je izazvalo grozne rekcije, ali sam se iskupila: kao glavni nerd, tj. ljubimica nastavnika, večito sam pitala iste da nas puste sa časa, da nam odlože kontrolni ili pismeni, i ostvarivala slične akcije izbegavanja na fin način. Ovu sramotu sam potpuno izbrisala tek u trećem gimnazije, kada sam počela svoje vreme, umesto u školi, da provodim u celodnevnom ispijanju nekakve kafe u SKC-u sa još pet-šest istih kao ja, ili u nekom blejanju gdegod. Srećom, mnoogo sam pametna (vidi sledeću tačku) te to nije drastično uticalo na "ostvareni opšti uspeh".
3. Mislim da sam mnoooogo pametna. Nepopravljivo sam ubeđena da je tako. Niko ne može da me ubedi u suprotno. Samo nek proba!
4. U skladu sa prethodnom tačkom, znam da budem neviđeni snob.
5. Jednom sam odglumila orgazam. Bilo mi ga je žao. Ionako sam se seksom sa tim likom bavila samo zato što je je već vekovima bio zaljubljen u mene, a ja ga smatrala "super čovekom" bez ikakve seksualne privlačnosti. Na sreću, ovako sam glupo rezonovala samo tada....
6. Jednom sam se uduvala od samo jednog dima, i onda pred svima pljunula na pod. Ne pitajte zašto, to samo gandža zna.....

Jbt, ovo zvuči dosadno! Nemoguće da sam ovako dosadna! Noooooooo.... Razmisliću ja još pa ću vam ispričati. valjda. Nadam se...