fiumo

Neviđeno dobar seks. Eksplozija u nervima i krvotoku. Ono gubljenje svesti na par trenutaka.
Nežno ušušavanje i gnježđenje u zagrljaju i na njegovim grudima.

"Ja moram nešto da ti priznam." Led u želucu. Vrlo retko čujem ovu rečenicu. Mrzim je.
"Počeo sam da pušim ponovo u CG. Već tri nedelje."

Da li više mrzim činjenicu što je ponovo propušio, ili što mi to nije rekao već dva vikenda? Teško pitanje.

"Ne mogu više. Svaku cigaretu koji neko puši pored mene gledam, pušim u mislima. Smučilo mi se"
"Ali dve godine! Mislila sam da te je prošlo, da si out of the woods. Da je to zatvorena priča..."
"I kako si mogao da ćutiš, da mi to kriješ. Jebote, ni od majke se nikad nisi krio, a od mene se kriješ!"
Pauza. Onaj njegov pogled. Naravno da me je pokopao: "Meni je najvažnije šta ćeš ti da misliš o meni."
Da li da ga prebijem ili izljubim?

Ili i ja da zapalim i.... Neću, neću. Dođe i meni ponekad kad sam u krizi, kad me izjeda nervoza, ali kažem sebi "gusko, nećeš valjda to da radiš" i prođe me...

Objašnjavao mi je i objašnjavao, pokušavao da objasni i sebi valjda šta mu bi. Ne znam, nije mu nimalo lako, ali me nervira što je opet sebi navukao tu bedu na vrat. Smrdljive, glupave, nezdrave, skupe cancer sticks! Ugojio se dvadeset kilograma, prošao probleme sa srcem, nervozu, i sad se opet tome vratio. Fuck!!! Sve smo to prošli zajedno, tresla sam se pored njega dok mu je srce lupalo kao ludo, i eto sad.

We'll survive