another passion of mine

Voda

Nije to samo plivanje, ni samo kupanje, ni piće. Voda je deo mene mnogo više od onih 80%.
U vodi sam ja - ja.
Kad plivam, plutam, ronim, samo sedim na rubu neke vode.
Kad se skoro vrela voda sliva niz mene dok žmurim i dišem duboko.
Voda - more, jezero, reka, potočić. Bara. Vodopad.
Jedino kišu ne volim. To je za mene tužna voda....
I da je pijem. Da se divno hladna sliva niz grlo.
Na meni, u meni, oko mene. Volim vodu. Strasno.

Pitala jedna mala...koje su moje strasti?

Šta su moje strasti?
Uz strah da ću ostati nedorečena...

Nikako da nađem lepši izraz od seksa ili vođenja ljubavi, da objasnim šta me to potpuno pomera. Ali ne bilo koji, nikako, i ne sa bilo kim. Bilo ga je nekad sa nekima, pa je bio sasvim obična stvar. On i ja, ja i on, ono što jesmo, bi možda bolje opisalo moju strast.

Fantasy. Da čitam, gledam, igram, zamišljam. Ponekad i da živim. Jer ja sam vila. Spremam se da jednom, kad sazrim sasvim, rodim sebi jedan svet, i da ga, poput Srednje zemlje, poklonim drugima da sanjaju.

Pisaću opet, kad se reči sklope kako želim...

orgazam

postoje orgazmi i orgazmi.
kad ti je lepo. kad te protrese. kad uživaš.
i postoje ORGAZMI.
kad se dve struje spoje u oluju.
kad četiri ruke ne znaju čije su. kad su dah i uzdah isto.
kada se izbrišu granice.
kada se ljubav i ljubav uskovitlaju.
kada je ti jednako ja jednako vrisak jednako nemisao jednako sve.

attempt at haiku

How deep do you have to go to find out you're unreachable?

negde nigde

Našla sam se u situaciji potpuno za mene neuobičajenoj, nikada do sada doživljenoj. Snalazim se, ali mi se ne sviđa.

Na pokretnoj traci svakog dana - ustajanje, vrtić, posao, vrtić, pokušaj odmora, akcije zabavljanja sebe i deteta, spavanje. U međuvremenu još i rešavanje administrativnih problema, kupovina, i kuvanje, ako baš mora.
Konstantno blokirani Beograd. Prva, druga, pa čekanje. Pa opet semafor. Pa opet prva, druga. Treća ako imaš sreće... A ventilator na klimi ne radi. Te se "hladim" uglavnom oblivena znojem. I pokušavam da dišem.

Pokušaj prenošenja emocija telefonom i emailom.
Iščekivanje.

Grč u želucu koji traje već nedeljama.
Umesto da jedem hranu, jedem sebe. Polako se iznutra grickam.

Malo moje me jedino drži normalnom. Njene pametne reči, medeni osmesi, strpljenje. Mora da sam stvarno dobra, kada sam zaslužila ovog anđela od deteta....

Majka, žena, ćerka, unuka, prijateljica, bratanica, kupac, vozač, koleginica, komšinica, ovlašćeni potpisnik, poreski obveznik, neispavana, izludela, užasno umorna i nervozna žena. Blogerka. Verovatno sam nešto zaboravila.

fiumo

Neviđeno dobar seks. Eksplozija u nervima i krvotoku. Ono gubljenje svesti na par trenutaka.
Nežno ušušavanje i gnježđenje u zagrljaju i na njegovim grudima.

"Ja moram nešto da ti priznam." Led u želucu. Vrlo retko čujem ovu rečenicu. Mrzim je.
"Počeo sam da pušim ponovo u CG. Već tri nedelje."

Da li više mrzim činjenicu što je ponovo propušio, ili što mi to nije rekao već dva vikenda? Teško pitanje.

"Ne mogu više. Svaku cigaretu koji neko puši pored mene gledam, pušim u mislima. Smučilo mi se"
"Ali dve godine! Mislila sam da te je prošlo, da si out of the woods. Da je to zatvorena priča..."
"I kako si mogao da ćutiš, da mi to kriješ. Jebote, ni od majke se nikad nisi krio, a od mene se kriješ!"
Pauza. Onaj njegov pogled. Naravno da me je pokopao: "Meni je najvažnije šta ćeš ti da misliš o meni."
Da li da ga prebijem ili izljubim?

Ili i ja da zapalim i.... Neću, neću. Dođe i meni ponekad kad sam u krizi, kad me izjeda nervoza, ali kažem sebi "gusko, nećeš valjda to da radiš" i prođe me...

Objašnjavao mi je i objašnjavao, pokušavao da objasni i sebi valjda šta mu bi. Ne znam, nije mu nimalo lako, ali me nervira što je opet sebi navukao tu bedu na vrat. Smrdljive, glupave, nezdrave, skupe cancer sticks! Ugojio se dvadeset kilograma, prošao probleme sa srcem, nervozu, i sad se opet tome vratio. Fuck!!! Sve smo to prošli zajedno, tresla sam se pored njega dok mu je srce lupalo kao ludo, i eto sad.

We'll survive

boooooom

Treba mi ventil. Raspući ću se. Kao kad u eksperimentima u Braniacu ili u nekom filmu nešto stave u mikrotalasnu, i čekaju da se rasprsne. Tako ću se raspršiti na sitne kapljice.
Too much pressure.

Treba mi ventil. Oprostite ako raspalim ovde po vama suviše oštro, ili vas ignorišem. Nemam ni nerava ni vremena da budem dobra. Reče mi neko kako je rođen loš, a ja mu nisam poverovala. A sad shvatam da ja postajem loša. Zato što sam rođena previše dobra. FRP terminologijom rečeno: bejah lawful neutral, ali polako postajem chaotic neutral. U najboljem slučaju. Ko je razumeo, razumeo. Ko nije, objasniću jednom. Kad budem imala nerava.

Trenutno mi sloboda uopšte ne treba, ET. Sad mi samo treba čvrst zagrljaj, all the time. A zagrljaj pet od sedam dana u nedelji bude suviše daleko. Mentalno se grlimo.... Fuck.

Igram se sobom, nervima, i svojim i tuđim, proždirem druge svojom nervozom, i pokušavam da držim glavu iznad vode.

Idemo na Koop, ljudi?

warning: intimacy revealed

Šta radi Emanuelle?
Mašta. Igra se, igra, igra...
Sama sam pet od sedam dana u nedelji. Fucking Montenegro!
A želim. Šta želi Emanuelle? Ask again.
Vikendom živim. Ostalim danima sam mama, working woman, nervozno biće.
Vikendom sam žena.
Sem kad se igram.

ima neko ko zna

Stojim na prozoru svoje dnevne sobe. Slušam... Zvučaću kriptično, ali ima neko ko zna šta..... Ruke obgrlile jedna drugu blago. Linije brda se preklapaju, ne vide se kuće, tek im se pokoje svetlo nazire..... Na nebu se bore mrak i svetlost koju iza brda isijavaju skrivene zgrade. Neki se oblaci preganjaju. Tiho je. Sem u mojoj sobi. Ovde se višeglasje obmotava oko mene. A ne sputava.

Širok je svet. Veliki. Neki ljudi se negde vole. Neki su srećni. Neki prosto zadovoljni. Ja sam... Ne znam šta od ovoga više.

Širok je svet.

aaah, music....

Zaražena sam. Slušam Koop non stop. Noćas je "Azureus" vredno skidao tri njihova albuma, a našla sam i Amy Winehouse, "Frank", as well.....

Baš si loš, navukao si me :))))

Dakle, dragi blogeri, torrrenti su se once again pokazali kao izvor blaga. Večeras idem u novu potragu, ima neko još predloga šta da skidam (ne, neću skidati porniće, samo muziku:)?

Update: Contagion spreads! Kolege oduševljene!

what makes you bad

Ne verujem ti da si loš. Call it a hunch, ali nisi. Šta te to čini lošim? Objasni mi. Živeti svoj život, u skladu sa svojim likom? No, man, to se zove hrabrost. I pamet. I sreća.

Izbijaju iz tebe ti neki virtuelni feromoni, to je istina. Vole te na mreži, prosto. Žene posebno. Reklo bi se da ti se jebe šta ko tu misli o tebi, i želiš da budeš loš. OK, recimo da je to manir. Ali nije istina. Iza tebe stoji kao gromada sve što si rekao. A ja pamtim dobro. Posebno o ljudima koje smatram vrednima toga. Ti si jak, siguran, isključiv, mračan sometimes. Jesam li u pravu do sada?

Imaš uz sebe jaku ženu, imaš bedem porodice oko sebe. Srećan si. I želiš da se igraš. Da igraš. I to je sjajno. Onda sam i ja loša - i ja volim da se igram. Razumem tu želju za vibracijama, taj urge za pretragom po sopstvenim htenjima, prošlosti, mislima, nekim zagubljenim emocijama... To je moćno. Kad te čuva sreća duboko u tebi i oko tebe, a ti igraš na žici. Do jaja je moćno.

Pričaj i dalje da si loš, ali ti neću poverovati. Samo to neću poverovati. Ti si opasan. Ti si igrač. Da bi izbegla korišćenje klišea, neću reći šta smatram lošim, zvučalo bi obično. A to nikako neću, jer to meni ne sme da se dogodi. Ja sam special sasvim. A nisam loša. Sasvim sam na svoj način opičena.

Ali nastavi da pričaš da si loš. Dobro ti stoji. Iako nisi. A što da se malo ne igraš, pa to je sjajno.

nenormalna

Pisala bih. Bih, stvarno. Ali odzvanja kroz mene neka praznina. Umorna sam.
Reči u glavi: samo neke obične. Događaji lični: nema. Događaji u zemlji ili svetu koje bih komentarisala: hvala, ali ne bih. Boleće me stomak.

Čitam ja sve sa blogrolla. Ali retko komentarišem, ni za to nemam živaca. Šta ja tu ima nekome da solim pamet? Kao da drugi nisu dovoljno rekli... Ali tu sam, znam šta radite...

Vratiću se ja u svoje normalne tokove (ako sam uopšte ikada normalna!) i pisaću. I komentarisaću. I polemisaću. Ali trenutno nisam baš normalna.

Neki koncerti i neke emocije

Inspirisala me ja draga Tatjana pričom o muzici iz mladosti....

Nekad uz neke grupe rasteš, pa ih slušaš i uživo, a neke samo slušaš i pomiren si sa tim da ih uživo nećeš čuti, jer više nisu zajedno, nisu u životu, nisu tu. I prođu godine, i ti ih i dalje slušaš, i nekad si raznežen, nekad nije ni bitno... I naletiš tako u novinama, među oglasima, na najavu njihovog okupljanja: jedan od onih koje si otpisao, zajedno samo ovaj put: Kerber, ludi stari Kerber.... U Novom Sadu prošle godine. Došao im je bubnjar iz SAD u posetu, pa rešili ljudi da, eto tako, sviraju baš u NS, iako je bilo logičnije da se okupe u Nišu.

Ljudi njih ili baš baš vole, ili su im smešni. Ja sam ubeđena da bi bili bolji od svih na današnjoj srpskoj rok sceni, da su ostali zajedno.... Volela sam ih kao i Azru, kao U2,kao Queen, kao svoje. Mislim da niko iz cele te priče osamdesetih nije bio tako iskren, tako jak. Tako jednostavan, neisfoliran. EKV je bio na drugoj ravni, oni su bili sasvim posebni. Ali Kerber je mogao da bude deset puta bolji od Čorbe, da su samo imali snage i volje za to.

I tako smo se mi vrlo brzo spakovali u kola i "odleteli" u NS, nacrtali ispred pozorišta, kao deca izludeli... Pola sam koncerta plakala, onako iz čista mira,dok pevam jednoglasno sa celom salom, i Galetom....

Kroz glavu su mi prolazili oni silni trenuci tinejdžerski, i kasniji, kad sam se uz te pesme zaljubljivala, patila, igrala... setim se jednog čoveka kome je zbog mene na nekoj svirci Gale pevao jednu pesmu nekoliko puta zaredom, setim se mojh suza zbog nekog drugog, uz istu tu pesmu, i tako...

Neki se koncerti u životu odgledaju, odslušaju, i onda odeš kući. I to je to. A neke živiš, kao svoje tkivo osetiš. Kad poželim taj osećaj samo zatvorim oči i setim se, pustim da se telo samo zaljulja. I tako sanjarim.

?

nemam više reči
nemam pitanja
ništa

uradiš prosto delete
i odu reči
i ode nešto lepo sa onim ružnim što te je potreslo

ma što se uopšte potresam zbog toga
ja svoje reči neću brisati

....

Da li će jedan mali čovek
poželeti da kroz mene ugleda svet
Da mu poklonim srce, neku misao
i poneku reč

Želim da budem kolevka jednog života

do poslednje kapi

Upiću te
da mi nikad više ne nedostaješ
i tu kap znoja
i taj pogled na mojim grudima
i ruku na dnu leđa, i niže
i taj stisak

Upiću te
do poslednje kapi koju mi daješ
i prste dok tonu u vrelinu
i zube i jezik

Jezikom ću te celog upiti, i kožom i kosom

Ostani tu
u meni
zarobiću te nogama, željom, prstima

Znam da znaš
znaš da znam

How far can we go?

U ova šašava vremena čitajte Dena Simonsa. Njegov SF opus. Hiperion, Pad Hiperiona, Endiminion, Uspon Endimiona. Ilion, Olimp. Ovim redom.

Umesto teških reči i malih ljudi, neka se u vašem umu nađu kosmološka pitanja, bavite se dalekom budućnošću, velikim ljudima. Nije science fiction samo za klince i nerdove. Posebno Simons. Razmišljaćete. Neće vam biti jasno koliko smo to daleko zaglibili u neka pitanja, a koliko smo se malo bavili suštinom svog postojanja. Sudbina čovečanstva nije nimalo nebitno bitanje; imate li vi ideju šta nas čeka za 200 godina, za 2000 godina?

ššššš....

Predajem ti
tiho, tiho
jednu poruku

Nedostaješ mi

...

Misliš da ćeš mi nedostajati? Da ću drhtati u mraku i misliti o tvom disanju, tu, kraj mene?
Da ću stajati na prozoru u tri ujutru i gledati ono drvo na brdu i pokušavati da pogledom dobacim do tebe? Da ću sedeti kraj njenog kreveta i gledati kako se vrti u snu? Da ću joj svakog jutra, kad krenemo u vrtić, pričati koliko je još dana ostalo do tvog povratka?

Sasvim si u pravu, mili, nežni moj. I ljubiću svaki tvoj san kad zaluta do naše postelje izdaleka.

Raznežena žena, svašta.....

On ne voli da pleše

On ne voli da pleše
ali ritmom me razbija
dok ulazi u mene

On ne voli da pleše
ali mi se zavrti u glavi
kada mi stegne bokove
i pripije me uz sebe

On ne voli da pleše
ali voli da me ljubi u ritmu
sultans of swing

Nećete ga nikad videti na podijumu za igru
ali dok miluje nas truba iz Beautiful Maria of my soul
njegove će me ruke
sto puta lepše nego da plešemo mambo
odvesti na terasu nekog bara na Kubi
i zaroniti me u zvuke i zavrteti
i odigraće sa mnom u glavi najlepše korake
i voleti, voleti, voleti....