Neki koncerti i neke emocije

Inspirisala me ja draga Tatjana pričom o muzici iz mladosti....

Nekad uz neke grupe rasteš, pa ih slušaš i uživo, a neke samo slušaš i pomiren si sa tim da ih uživo nećeš čuti, jer više nisu zajedno, nisu u životu, nisu tu. I prođu godine, i ti ih i dalje slušaš, i nekad si raznežen, nekad nije ni bitno... I naletiš tako u novinama, među oglasima, na najavu njihovog okupljanja: jedan od onih koje si otpisao, zajedno samo ovaj put: Kerber, ludi stari Kerber.... U Novom Sadu prošle godine. Došao im je bubnjar iz SAD u posetu, pa rešili ljudi da, eto tako, sviraju baš u NS, iako je bilo logičnije da se okupe u Nišu.

Ljudi njih ili baš baš vole, ili su im smešni. Ja sam ubeđena da bi bili bolji od svih na današnjoj srpskoj rok sceni, da su ostali zajedno.... Volela sam ih kao i Azru, kao U2,kao Queen, kao svoje. Mislim da niko iz cele te priče osamdesetih nije bio tako iskren, tako jak. Tako jednostavan, neisfoliran. EKV je bio na drugoj ravni, oni su bili sasvim posebni. Ali Kerber je mogao da bude deset puta bolji od Čorbe, da su samo imali snage i volje za to.

I tako smo se mi vrlo brzo spakovali u kola i "odleteli" u NS, nacrtali ispred pozorišta, kao deca izludeli... Pola sam koncerta plakala, onako iz čista mira,dok pevam jednoglasno sa celom salom, i Galetom....

Kroz glavu su mi prolazili oni silni trenuci tinejdžerski, i kasniji, kad sam se uz te pesme zaljubljivala, patila, igrala... setim se jednog čoveka kome je zbog mene na nekoj svirci Gale pevao jednu pesmu nekoliko puta zaredom, setim se mojh suza zbog nekog drugog, uz istu tu pesmu, i tako...

Neki se koncerti u životu odgledaju, odslušaju, i onda odeš kući. I to je to. A neke živiš, kao svoje tkivo osetiš. Kad poželim taj osećaj samo zatvorim oči i setim se, pustim da se telo samo zaljulja. I tako sanjarim.

?

nemam više reči
nemam pitanja
ništa

uradiš prosto delete
i odu reči
i ode nešto lepo sa onim ružnim što te je potreslo

ma što se uopšte potresam zbog toga
ja svoje reči neću brisati